kivi iz Bara

foto: veSna

Kao deca, zimske raspuste sestra i ja provodile smo kod babe i dede na selu. Zimu uglavnom nisam volela zbog hladnoće, mokrih rukavica i promrzlih prstiju. Ono što sam volela bilo je viđanje sa braćom i sestrama. U takvom društvu ni mokre čarape nisu predstavljale problem. Sušenje je bilo grupno ali tek pošto smo se dobro nakvasili snegom.
Sada, iz ove perspektive, prosto mi deluje nemoguće da smo ceo dan bili napolju, grudvali se sankali i klizali i šta_smo_li_već_radili?!
Ali to što smo radili, radili smo tako dobro da smo do gaća bili mokri, što od snega što od znoja. I nije bilo zime sve dok nismo pružili promrzle prste prema toplom šporetu da se zgreju kad smo najzad ušli u kuću. Tada je znalo i da boli. Čak se i šolja tople bele kafe teško držala bolnim prstima.

foto: neko iz familije

Jedne večeri imali smo specijalan program.Celovečernji.
Mađioničar. Pravi.
Čoveče, pa to je bilo skoro nemoguće iščekati. Gledati sve te čarolije u svojoj kući na metar udaljenosti... Mislim da smo bili najbolja moguća publika.
Bilo je tu raznih trikova sa kartama, raznobojnim maramama, lopticama, kanapom, zecom iz šešira, golubom iz balona a sve upravljano neizbežnim čarobnim štapićem u veštim rukama Maroka.
Naše dečije oči širile su se od neverice i oduševljenja. Naravno da smo posle programa hteli da sve te stvarčice pogledamo izbliza iz naših ruku, što bi se reklo, ali ulaz u sobu sa rekvizitima bio je  onemogućen. I dok su stariji nastavili zabavu uz igru prstena, kojeg su krili u vunenim čarapama ili rukavicama postavljenim na astalu,(ne znam pravila i nije mi jasna ta igra) mi smo našli način da *provalimo* u sobu, razbijemo neke čarobnjačke iluzije i dohvatimo se čarobnog štapića... samo što on nije radio u našim rukama, apsolutno ništa. Mrtav.

foto: tata

Mnogo godina kasnije, čudni i jaki vetrovi su zaduvali i razvejali familiju i naše omiljeno *okupljalište*. Više ništa nije bilo kao pre. Da nije ovih slika, mislila bih da sam sanjala.
Trebalo je na novom mestu pustiti korenje. Na svu sreću, jedan kivi pustio je koren. Ojačao. Daje  plod. I to kakav... Sočan, sladkastokiselkast koji tera na greh, na pomeranje granica, kao da je taknut čarobnim štapićem.

foto: veSna

Još kad imaš sreće da baš takav kivi stigne do tebe... sasvim nenajavljeno i iznenadno...
Dok sam pravila ove đakonije, malo drugačije kombinacije ukusa i dekupaža, setila sam se zvukova iz sobe pune ljudi... one večeri sa mađioničarem... glasova koji nadjačavaju jedni druge... smeju se... pričaju u glas... kao da se svađaju... a ustvari, svako srčano i usredsređeno iznosi i brani svoje stavove, što glasnije to uverljivije, kako samo mi to umemo. 

Kontrasti ukusa koji nadjačavaju jedni druge i savršeno se uklapaju u svojoj suprotnosti i neuklopljivosti. 

foio: veSna

Kao život... kao kivi iz Bara...