san

foto: tata

Jedna od boljih zabava, kod babe i dede na selu, uvek je bila pred odlazak na spavanje. Pidžame su inspirisale posebnu vrstu nestašluka. Skakanje po krevetima, gađanje jastucima, zatrpavanje jorganima, vije preko kreveta, padanje na gomilu jastuka. Još ako nas je bilo više ni povrede nisu bile isključene. Obično je zabava trajala dokle god se neko od mlađih ne rasplače. I onda uletanje starijih u sobu, ljutiti pogledi, nameštanje kreveta i zatezanje čaršava i obavezno ono - a sad na spavanje! Svetlo se gasi, vrata se zatvaraju. Mi onda ispod pokrivača šapućemo, gurkamo se i smejemo sve glasnije i kada bi san već konačno krenuo da nas savladava, neko bi se proderao iz sveg glasa : "Maamaaaaaaa ja bih vode!"
Baš nas je bilo teško uspavati. 

foto: mama

Sećam se svog prvog ružnog sna.
Sama sam ga "prizvala" kršeći pravilo koje su roditelji postavili.
Kod nas je važilo, možda i do petog razreda osnovne škole - u osam sati - šolja toplog mleka, poljupci za laku noć i krevet! Nikakvi izgovori nisu prolazili! Vrata od sobe u kojoj smo sestra i ja spavale su se pritvarala, svetlo se gasilo.
I sad ne znam, ni kako?! ni zašto?! tek se sećam sebe kako na kolenima oslonjena na laktove virim kroz odškrinuta vrata i gledam film "Leptirica" koji se prikazivao na tv-u! Malo je reći da sam posle tog iskustva imala noćne more i pre spavanja i u toku spavanja... a trajale su godinama. Najstrašnije od svega je bilo što sam kroz taj strah morala prolaziti sama jer nisam smela reći zašto se bojim.
Sestra u istom krevetu je bila uteha isto kao i svetlo noćne lampe koje sam "zaboravljala" da ugasim.

foto: tata

Mnogo godina kasnije...

Sudar Svetova.
Sudar dve jake Gravitacije različitih energetskih nivoa.
Razorna snaga nevidljiva je na površini.
Pulsira . Zaustavlja dah. Izoštrava čula.
Sve je na svom mestu, zgrade i ulične svetiljke i mora i klupe u parku i planine. Neoštećeno. Oštećenja su unutrašnja i magma se pokreće.
Zahvaćena snagom udara shvatam - bez skafandera nemam šanse i da je ono što sledi - propadanje!
Oooh tako sam htela se probudim pre toga!!!
I krenulo je!
Kao... lebdeći slow motion koji te tera da sinhronizuješ pokrete... i da se prepustiš...
Gledajući u Svet znala sam... da jednim potezom... jednim pravim potezom postajem Zvezdana Prašina.
Gledajući u Svet znala sam... da jednim potezom... jednim pravim potezom postaje Leptirić na mom dlanu.
Duboko sam udahnula snagu Sveta... okrenula se... zakoračila.
Brus Vilis se baškario na meteoru i smeškom mi odobravao. Pogledala sam ga krajičkom oka i nasmešila se.
Nastavila sam da koračam... i dišem... i ponavljam... Živa sam!
Žiiivaaa saaam!!!
Nekoliko Leptirica je poletelo za mnom...

foto: veSna

... i sletelo na moje daske i tacne.

foto: veSna

Svi smo imali lepe, ružne i možda one najgore... uznemirujuće snove.
San je nevoljna mentalna aktivnost tokom spavanja na koju ne možemo uticati. Često je uslovljen dnevnim fizičkim i psihičkim aktivnostima. Aktivira ga podsvest. Ali delić onoga na šta možemo uticati, aktivira ga svest... je tu...  naša neposredna okolina... omiljeno mesto za opuštanje, sanjarenje i kovanje velikih i malih ostvarivih planova. Omiljen zimski ili letnji kutak. Ulepšajte ga Leptirićima.

foto: veSna