san
foto: tata Jedna od boljih zabava, kod babe i dede na selu, uvek je bila pred odlazak na spavanje. Pidžame su inspirisale posebnu vrstu nestašluka. Skakanje po krevetima, gađanje jastucima, zatrpavanje jorganima, vije preko kreveta, padanje na gomilu jastuka. Još ako nas je bilo više ni povrede nisu bile isključene. Obično je zabava trajala dokle god se neko od mlađih ne rasplače. I onda uletanje starijih u sobu, ljutiti pogledi, nameštanje kreveta i zatezanje čaršava i obavezno ono - a sad na spavanje! Svetlo se gasi, vrata se zatvaraju. Mi onda ispod pokrivača šapućemo, gurkamo se i smejemo sve glasnije i kada bi san već konačno krenuo da nas savladava, neko bi se proderao iz sveg glasa : "Maamaaaaaaa ja bih vode!" Baš nas je bilo teško uspavati. foto: mama Sećam se svog prvog ružnog sna. Sama sam ga "prizvala" kršeći pravilo koje su roditelji postavili. Kod nas je važilo, možda i do petog razreda osnovne škole - u osam sati - šolja toplog mleka,
